Živim u četvrti bunara, u Otakringu, u 16. Bečkom okrugu, koji se na zapadnom delu grada uspinje uz obronke Bečke šume. U toj četvrti postoji još i Bunarski sokak (ulica Brunengase) i Bunarski trg (Brunenmarkt).
Do nedavno i pored brojnih bunara, koji se naziru po samom nazivu, nikada zaista nisam pomislio na bunar.
Kada bi se na sred Trga bunara, Brunenmarkta, nalazio bunar sa fontanama, basenom i žuborom vode, onda bih taj trg sigurno naprosto od samog početka dovodio u vezu sa bunarom. Ali takvog bunara nema. I u ulici Bunarski sokak uzalud ćete tražiti bilo kakav bunar.
Iskreno, nisam mnogo mario zašto Trg bunara nosi naziv Brunenmarkt. I moje neznanje o tome nije proizvelo apsolutno nikakve posledice po moj život. Premda činjenica da mi je sada to poznato ipak predstavlja nešto što zaista obogaćuje moj život. A na tome mogu da zahvalim komšiji iz moje kuće, na koga, do našeg razgovora u stepeništu prošle nedelje, nikada nisam posebno obraćao pažnju.
On mi je tom prilikom ispričao da naziv "Brunenmarkt" vuče poreklo od bunara koji je negde oko 1780. godine sazidan u blizini naše kuće. To je bio monumentalni bunar sa velikim basenom. U to doba, Volfgang Amadeus Mocart je možda prevalio tridesetu, a Ludvig van Betoven je možda tek navršio desetak godina.
Taj je bunar, kako mi je objasnio komšija, zapravo bio "bunar-istočnik" iz koga ističe voda.
Kada sam čuo "bunar-istočnik iz koga ističe voda", najpre mi je palo na pamet, pa zar nije svaki bunar zapravo bunar-istočnik iz koga ističe voda, jer iz svakog bunara ističe voda. Stoga priupitah komšiju.
"Pa bunar-istočnik se razlikuje od zahvatnog bunara", kratko će komšija.
"Ne razumem", rekoh. Zahvatni bunar zamišljam kao veliki basen u koji se sliva voda i potom se ta voda, kako zamišljam, iz takvog basena zahvata vedrima.
Tako sam objasnio komšiji. A on odmahnu rukom: "Ne, ne, potpuno pogrešno… Tu nešto niste razumeli kako treba”, ponovio je.
Pošto sam bio duboko uveren da se on vara a ne ja, pokušao sam da ga ubedim u svoje mišljenje. A on pak nije dozvolio da ga zbunim i dalje mi je govorio: "Ma čujte! Iz zahvatnog bunara ne ističe voda! Vi tu nešto pogrešno shvatate! Iz zahvatnog bunara ne ističe voda. Pa saslušajte!"
A ja: "Pa da, slušam Vas. Ali ja ne mislim da voda ističe iz zahvatnog bunara, već da se uliva u zahvatni bunar. I da se potom voda iz takvog bunara zahvata. Dakle precizno posmatramo, reč je o bunaru u koji se uliva voda i – ovo "i" sam snažno naglasio – o zahvatnom bunaru!"
A moj komšija će: "Ne, u zahvatni bunar se ne uliva voda. U zahvatnom bunaru, voda stoji. Voda stoji! Zahvatnim bunarom se zahvata podzemna voda."
Na to ću ja: "Podzemna voda?"
Komšija: "Zahvatni bunar ima šaht, i iz tog šahta se vedrima zahvata voda!"
Konačno se moja zamisao o zahvatnom bunaru raspršila u vazduhu i shvatio sam šta mi govori komšija: "Ah! Mislite na bunar sa dubokim šahtom, u koji se spuštaju vedra na užetu… pa toga se uopšte nisam setio, baš mi je krivo! Ali takav bunar u Beču još nikad nisam video. Takvi bunari su mi poznati samo iz viteških zamkova.”
"Pa u pravu ste, danas gotovo da i nema više zahvatnih bunara u Beču", reče moj komšija, "ali u nekim ranijim vremenima oni su bili osnovni elementi vodosnabdevanja u Beču. Početkom 19. veka, u Beču je bilo oko 10.000 zahvatnih bunara."
"10.000!", uzviknuh, "pa to je zaista neverovatno!" Moja jaka iznenađenost je trebala donekle da me iskupi zbog mog šturog malopređašnjeg stava.
"Ali još sam hteo nešto da Vam kažem o bunaru, po kome je ovaj trg, Brunenmarkt, dobio svoje ime…”, nastavio je komšija: "Ono što je bilo posebno kod tog bunara jeste da se napajao svežom pitkom vodom iz Bečke šume preko carskog dvorskog vodovoda. Tada je postojalo samo 400 zgrada koje su snabdevane vodom takvog kvaliteta.”
"Samo 400?!", uzviknuh iznenađeno, još uvek se trudeći da svojim oduševljenjem za njegovu stvar donekle ispravim svoju malopređašnju ignoranciju.
I kako sam se tako uživljavao u sreću koja mora da je u ono doba ispunjavala ljude kada su dobili bunar sa carskom vodom u svom komšiluku, ipak sam se dosetio jednog otežavajućeg detalja: "Zamislimo da sam u to doba ožedneo pre odlaska na spavanje, i da sam tokom dana zaboravio da donesem vodu: onda bih čitav taj put do bunara i nazad morao da pređem pešice. A na povratku bih morao još pride da vučem sa sobom i teško vedro! I to pred spavanje!”
Komšija se nasmejao. "Pa zapravo, prosto ne verujem da biste zaboravili da donesete vodu! Ali i da jeste zaboravili vodu: za takve slučajeve su postojali ljudi koji su zarađivali novac tako što su drugima donosili vodu. Na primer takozvane vodonoše koje su prolazile gradom sa buradima vode, ili nosačice vode, koje bi donosile vodu u kuću."
"Ali da li su se oni i uveče u jedanaest još kretali ulicama?"
"Pa pretpostavljam da jesu, ali ne mogu da Vam dam sto posto siguran odgovor. Pokušaću to da utvrdim. Javiću Vam šta sam saznao."
Mom komšiji očito nije pomanjkavala posvećenost svojoj misiji. A to je dokazao i svojim predlogom koji mi je potom uputio.
"Da li ste raspoloženi da zajedno sa mnom isprobate nešto ludo?"
"A šta biste hteli da uradite?"
"Hoću sam da donesem svoju vodu sa bunara, kao pre dvesta godina. Već sam nabavio cinkano korito. Imao bih još i jedno drugo, za Vas, ako hoćete… Kada je vruće kao danas, ne postoji ništa drugo što bi čoveka moglo bolje da osveži!"
"I pored sve ljubavi prema cinkanim koritima i putovanjima kroz vreme: o tome bih ipak morao najpre da razmislim."
"Pa razmislite… možda uz šoljicu kafe na Brunenmarktu? Dozvolite da Vas častim kafom… na putu ka tamo bih mogao odmah i da Vam pokažem bunar pitke vode sa koga bih uzeo vodu."
Krenuli smo, obišli smo bunar i u jednom od onih sjajnih lokala na Brunenmarktu smo popili kafu. Predveče smo prešli na pivo, a kada je pao mrak, nazdravili smo mojoj saglasnosti da učestvujem u eksperimentu. I još pre ponoći smo na bunaru nalili vodu u naša vrela i odneli to dragoceno dobro u naše stanove.
Crtež: Sandra Biskup
Tekst: Simon Kovacic